Ogroman zubac na tunji - prvi dio

Marin Huzjak

Kraj zime 2013. godine. Dva miseca unaprid smo imali dogovoren datum za to druženje, vikend prid Uskrs. Svi su vezani obavezama, pa pomicanje datuma ne dolazi u obzir, kakvo god vrime bilo. Baza je u kući kod frenda na jednom sjevernodalmatinskom otoku. Druženje je zamišljeno kao nešto ribolova u nekoliko brodova, i puno guštanja i druženja u frendovom portu i kući par metara od mora. Plan je da se u petak popodne ili predvečer, kako 'ko stigne, nađemo brodovima blizu frendove kuće i ulovimo svak' sebi nešto liganja za ješku. Večer će biti light druženje u kući, jer se ujutro svi rano dižemo ne bi li prvarili kakvog cara ili neku drugu mrcinu prije juga. Svi se slažemo kako će sutra biti ljuta muka za uloviti pravu ribu, jer su zubaci ušli u neku hibernaciju kao i prošle zime. Dok sam ih početkom 2011. godine lovio zimi bez problema, i to u to doba najbolje i sve velike komade, zima 2012. je krenula dobro, ali onda je nakon onog snijega sve nekako stalo. Tada je bilo deset dana u komadu da se temperatura nije dizala iznad nule, što je u ovim krajevima nezapamćeno.

Zubaci u hibernaciji

Površina se naglo ohladila i hladni sloj je propao prema dolje hladeći cijeli stupac mora. Takvo naglo zahlađivanje su zbog toga osjetili i zubaci koji su bili već vrlo duboko, što je rezultiralo trotjednim postom, odnosno vrlo slabim hranjenjem. Grizevi su bili rijetki ali i kilavi, kao da se ne žele hraniti već samo ubijaju ješku. Tada je na Kupu Rovinja u podvodnom ribolovu napravljen nezapamćen “masakar“ (ne mislim ništa loše) zubataca po rupama. Dakle riba je bila pozabijana po bužama, u hibernaciji, i nije se hranila. Tako je bilo na mnogim dijelovima Jadrana. Ove godine je na nekim pozicijama na kulfu nastala posebna vrsta hibernacije. Prethodno su cila jesen i početak zime bili obilježeni hladnim kišama koje su hladile more, puno oblaka i vrlo malo sunčanih sati. I što se sad dogodilo? U veljači su zubaci počeli samo ubijati lignje, točno se kuži da ju napadne samo da ju ubije, bez namjera hranjenja. S dva vrhunska panulaša sam imao vikend na mojim terenima, sve poznam ka' svoj džep, i u dva dana smo dobili 9 grizeva zubataca a nijednog nismo niti zakačili a kamoli izvukli vanka. Eto dogodi se i to! Vratili smo se doma tek s dva nevelika gofa, da ne dođemo praznih ruku. Kasnije sam ih lovio, ali bilo je više takvih ljogavih grizeva kad samo ubijaju lignju. I sad se ništa bitno nije u moru promijenilo, tako da očekujem istu situaciju. U unutarnjim kanalima su nešto manji zubaci ali u jatima koja su brojnija jedinkama u odnosu na jata s kulfa. Oni su manje podložni toj hibernaciji i unutra je lakše dobiti griz, ali mene zanima veliki zubatac, pa uglavnom forsiram pošte koje su po svom konceptu takve da drže zubace veće od 5 kg. Nekom će zvučati k'o folirancija, ali zar nije logično da nakon 8 godina iskustva i nebrojeno ulovljenih zubataca, prestanu te zanimati mali zubaci. Dečkima izlažem svoj plan za sutra. Imam samo četri lignje, a mali kantari su posebno aktivni, zato ću panulivati samo dva puta po sat vremena. Prvi put odma ujutro kad se skroz razdani, i to idem na daleku poziciju koja je sve ili ništa. Ili ga neću uopče čuti, ili će zagristi veliki, stvarno veliki. Drugi put će biti na drugu uru od griza, koja je sutra prema mjesecu, jačanju vjetra i korentu oko 11 sati. Ćakula se odužila, pa svi idemo kasno leći, a trebam se dići ujutro uru prije mraka, čeka me skoro sat vremena vožnje po mraku do pozicije. Ispalo je da sam spavao samo dva sata, kad je budilica zazvonila mislio sam da se neko šali, odvratan osjećaj. U tom trenutku sam razmišljao što to meni triba u životu, koja me sila sad tira da krvavih očiju vozim uru vrimena po mraku i valovima od juga koje je uranilo desetak sati. Nije da mi fali zubačevine, pogotovo u jesen smo se nalovili velikih, moga' sam ostat spavat k'o svi normalni ljudi. Al' lovački nagon je zeznuta stvar, zacrtao sam tog velikog, znam da je sve ili ništa, i sad sam sam sebe navukao na tu igru. Stari me skoro posla' u onu stvar kad sam ga probudio, samo se prebacio iz kreveta u kući u onaj u brodu, a ja sam zaplovio prema poziciji.

Nikako se sastat s ribom

Dok me vrlo neugodno valja jugo po boku, i skoro ništa ne vidim prid sobom, nabio sam u uši slušalice i puštam mjuzu na ajfonu, pravim se da nije ništa. Pozicija na koju idem mi je dala nekoliko zaista velikih zubataca, par između 9 i 10 kg, jedan od njih točno oko ovog datuma dvije godine prije. Dolazim na megdan u jutarnju zraku, spuštam najprije peškafondo jer sam tu znao u svitanje uloviti i koju lignju, što bi me sad spasilo. Umisto lignje, uvatia sam skoro ozebline. Puše jugo, mada ima više vala nego vitra. Nezgodno mi je poziciju odrađivati, nisam siguran ni koji je korent jer neznam da li je jugo poremetilo raspored, trebao bi biti južni. Voziti ću polako u vitar, tako lakše iskontroliram brod. Stari je ostao spavati, pametan čovik. Uzimam osrednju lignju i nadivam je na predvez s dvije udice i rampinom. Nisam četiri godine koristio rampin, sve do prošlog vijađa, kad sam se odlučio malo igrati. Prestao sam bio loviti s rampinom jer s njega riba zna ispasti usred izvlačenja, dok s udice ako ne ispadne u prvih par sekundi ni neće. Zadnji put sam ulovio dvije krasne ribe i sad se nastavljam igrati. Klizna nosiva udica ide lignji u špic plašta, srednja po sredini plašta, a rampin nadijem tako da dva kraka rapmina probijem svaki kroz svoj krak od lignje, odmah u korijenu krakova na glavi. Bacam sve u more, s motovila koje se odmotava skidaju se olova i ulaze u more, novi metri najlona sve brže odlaze u mrklu dubinu u ovo tmurno južno jutro. Namjestio sam se na poziciji i počinjem sasvim lagano i smireno, mada u sebi skroz titram, kao da nešto slutim. Polako provlačim sočnog glavonošca uz dno, osluškujem najlon, al' vrlo mi je teško raditi - tunju moram držati po krmi a komade su mi dva ipo metra naprid pod nadstrešnicom kabine, tako da cilo vrime skačem vamo tamo. Živcira me što gubim neposredni kontakt s ješkom kad idem na komade, jer najlon moram nasloniti na rub broda. Kad sam došao do kraja pozicije, taman kad sam htio izvući tunju, ositim jedan lagani tup. Malo sam zastao, a zastala je i riba koja je to napravila, a kad sam opet lagano krenuo naprid, riba opet napada i počinje tresti po ješki. Skosnem jako i odma' ositim da se nešto zakačilo, ali nije veliko. Kužim da imam kantara i brzo izvlačim tunju nervozan zbog uzaludnog gubitka lignje. Stavljam ovaj put namjanju lignju, malu ali slatku, s kojom imam najviše šanse za isprovocirati zubaca bez volje. Opet vrlo polako, izazivam, ali ne vidim ribu na sonderu. Ipak, na špicu devijacije terena koji čini ovu poziciju tako dobrom, dobijam ne jaki ali vrlo agresivni i živčani griz, pa zastoj, pa onda opet još konkretnije. I opet nakon kontre imam ribu, ali to opet nije ono po što sam ja došao. Na površinu izvlačim ranja od 70 deka, lip komad ribe za brudet, al meni on sada znači samo izgubljenu lignju, gnjavažu oko skidanja, izgubljeno vrime i ponovo namištanje broda radi ponavljanja prolaza.

Vidim ga na sonderu

Tu sam odlučio napraviti kratku pauzu s panulom, nekih 15 minuta, nek riba proradi. Dotle se puštam po poziciji i ispipavam teren s jigom, testiram nedavno nabavljen Okuma Cedros komplet. Tako sam “ubio“ nekih 10-15 minuta, više se namištajući nego đigajući. Spremam štap i opet nadivam lignju na ručnu panulu. U novom prolazu posebno snimam što mi govori sonder, količinu i položaj male ribe u odnosu na velike gromade na dnu. Sve mi govori da u tom trenutku tu uopće nema zubaca. Još kada mi je kantar gricnuo lignju na kraju prolaza, puka' mi je film i dižem panulu, odlučio sam probati na drugoj, u pravilu lošijoj poziciji. Lignji su otkinuta 2 kraka, već je polumrtva. skidam je s predveza i bacam u bazen, možda se oporavi. Dam gas i idem ća, u prunoj brzini prelazim preko pozicije i OPAAA, ugledam ga na sonderu! Kažem u sebi "znači došao si, uzet ćeš samo jedan kratki obrok, poznam te prepredenog, po ovoj zimi ti više od toga ni ne triba! Skrivao si se cilo vrime tu negdi, sad si kurbo pokvarena doša na fast food! E pa dobit ćeš ga!”

Nadivam novu, zadnju živu lignju, prolazim đir, vidim ga na sonderu, još je tu, ali neće da ugrize. Znaći igrat ćemo se!? Ajde dobro! Skidam onu živu lignju i vraćam je u bazen i uzimam, pazi sad, namjerno onu sada već mrtvu lignju iz bazena umisto žive. Fale dva kraka, taman je krepala, ali pigment radi, pokvarena igra za pokvarenu žrtvu. Sada sam promijenio i smjer, spuštam se lagano niz korent, svako malo ručno đigam s lignjom (to ću jednom posebno objasniti) da ga zainteresiram. I tada se umirim, klizim u zavjetrini korenta i evo ga, TUP TUP TUP TUP, uzima ju školski zubatim žvalama, odlučio se njome nahraniti i konkretno ju uzima s namjerom da ju cijelu proguta! Puštam mu dva metra, on agresivno nosi, i tada mu skosnem do neba jako, udice su se negdje usidrile, povučem metar i onda vidim s čim imam posla! Totalna neman, ne mogu ga pomaknuti, užasno jako tuče glavom, karakteristični pokreti velikog zubaca, pokušava uvatiti jaki tir u dubinu ali mu nedam.